Proces individacije putem snova
„Itaka
Kada se spremiš prema Itaci da pođeš,
treba da zaželiš da putovanje bude dugo,
pustolovina puno, puno saznanja.“
-Kavafi
Prema Jolandi Jakobi, individacija „predstavlja postupni put sazrevanja ljudske duše do njenih najviših mogućih dometa razvoja i jedinstva njenih svesnih i nesvesnih delova putem uključivanja njenih istorijskih korena i sadržaja u njenu sadašnju svest“.
Individacioni proces po Jungovoj zamisli je prirodni proces koji je svojstven svakom živom biću sa nesavladivom snagom prirodne zakonitosti, dug i mučan put po trnju, upoznavanje i savlađivanje prepreka, a to su po Jungu: Senka, Persona, Animus i Anima, Sopstvo da bi se čovek pred kraj života približio ucelovljenju ličnosti prepoznavanjem Sopstva.
Put individacije kao napredujuće osvešćenje pojedinca i zajednice, kao sociološki, etički i religiozni problem, izražen i u preobražaju ljudske ideje o Bogu, uvek u skladu sa stupnjem svesti čoveka, za nas je danas više nego ikada važan, ako ne želimo samo da podnosimo našu sadašnjost, već da pripremimo bolju budućnost.
Jung je posvetio pažnju celokupnoj ljudskoj egzistenciji kao takvoj, od samog njenog početka do kraja i nastojao da je razotkrije u njenoj celovitosti. Kod njega možemo konstatovati ideje o jednom smislenom, tajnom „ životnom planu“ sa svojim „fazama“ i „stupnjevima“ koje su, manje ili više oduvek u zametku postojale još od pamtiveka u narodnoj mudrosti kojima se takođe, delimično, pozabavila i naučna psihologija.
Proces individacije može proteći nesvesno ili će se na razne načine učiniti svesnim, te tako dovesti do diferenciranja visokog stepena, postoje dve glavne forme:
1. prirodni proces individacije, koji bez učešća svesnog raščlanjavanja teče gotovo autonomno i
2.”veštački” proces idividacije, podstaknut analitički, razvijan prema određenim metodama, svesno doživljen i prorađen.
Kao što iz klice semena izrasta drvo, tako se i život razvija stepen po stepen. Pobedonosni uspon pad, slom, kriza, odustajanje i ponovni početak oivičavaju ovaj put. To je put kojim ide velika većina ljudi, ne razmišljajući, nesvesno, ne znajući kojom stazom lavirinta ide u nadi i čežnji, od rođenja sve do smrti. Ovaj put oivičen borbom i patnjom, tugom i radošću, krivicom i zabludom i nigde na njemu nema osiguranja od katastrofe.
Samo onaj ko odvažno korača životnim putem i istraje, samo onaj ko hrabro ulazi u život, ko ne zazire od borbe i napora, ko ne izbegava iskustva, njegova ličnost će potpunije sazreti u odnosu na ličnost onog čoveka koji uvek gleda da se drži sigurne strane puta.
Primer procesa individacije jednog mog analizanta putem sna koji je nazvao „Alpinista“. U gradskom sam autobusu gde ima još putnika. Vozim se prema kući, treba da siđem kod Studentskog kulturnog centra. Približava se stanica na koju treba da siđem. Pored vrata sam do vozača, međutim on ne zaustavlja vozilo i kreće prema Slaviji. Bunim se i govorim mu: „ Zaustavite tu treba da siđem“. Vozač ne reaguje i ponaša se kao da me ne čuje. Pomislio sam izaćiću na Slaviji i tu mi je blizu do kuće. Na moje iznenađenje autobus se i tu ne zaustavlja. Sad sam već besan i vičem : „Zaustavite, zaustavite autobus, moram da siđem“. Ostali putnici mirno sede niko se ne buni osim mene. Vozač i dalje vozi i ne zaustavlja se ni na jednoj stanici.
Menja se slika sna. Mi koji smo bili u autobusu sada smo grupa alpinista, a predvodi nas turistički vodič. Osvajamo vrhove veoma velike planine. Naporno je, penjemo se i penjemo... Prelazimo sa jednog vrha na drugi. Znam da je ponor i ne smem dole da gledam. Vičem: „ Ne mogu više, ne mogu, pašću.„ Čujem glas vodiča: „Vidiš da možeš“. To me umiruje. Koračam i dalje. Budim se.
Radeći sa analitičarem na psihološkoj analizi sna snevač je došao do poruke, da ne odustane i da i dalje dolazi na seanse, upoznavajući sebe i druge postiže duhovni rast odnosno, samospoznaju ili individaciju.